Финансирање малих и средњих предузећа представља главни извор капитала од којег има корист читаво пословно финансијско тржиште. Зајам kiirlaenud и други правно-обавезујући уговори и споразуми представљају главни вид пласирања тих финансија на отвореном тржишту. Међутим, треба имати у виду да нису сва финансијска средства добијена у виду зајма, нити су дошла из индивидуалног екстерног извора. Добар део предузећа, нарочито мањих и средњих се финансира од сопственог профита или неформално путем одложеног плаћања добављачима sms laen.

У сваком случају, овакво финансирање представља један од стубова савремене економије, јер је огромна маса људи запослена у малим и средњим предузећима, па би недостатак финансирања и њихово затварање довео до огромне масе људи на улицама који не би имали од чега да живе и издржавају своје породице. Стога је овај тип финансирања прилично заступљен и у академским и у политичким круговима, али то не значи да ова предузећа добијају свој заслужени део финансијског колача. Због тога је праведнија дистрибуција финансија у овој области једна од горућих тема како на академском плану тако и у владама многих држава укључујући и нашу.

Наравно, сви ови напори нису били без икаквог резултата. До сада су изнедрили читаву плејаду шема и програма прилагођеним најразличитијим могућим околностима које се могу наћи унутар неке економије, па самим тим имамо и неколико различитих приступа финансирању малих и средњих предузећа. У зависности од разних фактора, најоптималнији вид финансирања може бити традиционални зајам који потиче од комерцијалних банака и других зајмодаваца. Банке су, историјски гледано, одувек настојале да пребаце сав ризик што је даље могуће од њих, као и да финансирају само она предузећа и подухвате који су у стању да гарантују повраћај новца.

Стога имају читав систем базиран на процени вредности имовине дужника, разних доприноса као и финансијских пројекција. Жиранти и осигурање су постали стандардно средство у арсеналу комерцијалних банака, али њихова непопуларност је охрабрила бизнисмене да потраже други, алтернативни вид финансирања. Осим позајмица од компанија и директних инвестиција од стране разних инвеститора, предузетнички капитал је такође доста узнапредовао и предвиђање изводљивости никада у историји није било поузданије.

Међутим, без обзира на свој непобитни значај како за појединце тако и за читаво тржиште, финансирање малих и средњих предузећа има и своје недостатке, посебно када су у питању тржишта у развоју. Већина савремених система се ослања на судове и државу да гарантује стабилне пословне услове и правну сигурност, али то није свуда могуће нити реално. Због тога овај вид финансирања нема исти степен ризика у некој Западноевропској држави и рецимо некој од држава Блиског Истока. Пошто степен ризика није исти, ни камате и трошкови не могу да се пореде једни с другима, што значи да ће неке фирме далеко теже долазити до развојног капитала, и то не својом кривицом, што ће резултовати лошим економским учинком, па ће проначажење капитала бити још теже и тако у круг.