Највећи проблем с којим се сусрећу мала и средња предузећа када покушавају да узму зајам prestamos en linea у банци је чињеница да не могу да пруже неопходне гаранције. Као прво, немају довољно вредне имовине и не испуњавају све услове које банке траже, па не могу да добију кредит. А предузетнички капитал јесте вољан да улаже у предузећа овог типа, али само у она која имају довољно велику зараду да сигурно покрију све трошкове. Једини проблем са овим приступом је да предузеће које зарађује довољно да може да пружи овакве гаранције, њему зајам неће ни требати него ће се финансирати из сопствених средстава. Сигурно је јефтиније од камата које би морало да плати prestamos sin buro.

Међутим, проблем остаје у томе да је већина малих и средњих предузећа у својеврсном процепу: нису довољно велика ни занимљива за предузетнички капитал, али траже више новца него што су банке спремне да ризикују на њих. Тај проблем је нарочито изражен у неразвијеним тржиштима и државама са слабијим економијама.

У глобалу, постоје два приступа решавању овог проблема, а ни један ни други нису баш идеални јер имају озбиљне недостатке. Као прво, могуће је донети регулативе које би „охрабриле“ банке да финансирају чак и она предузећа која не могу да пруже довољан залог да покрију зајам који им је неопходан. Не само да би се овим банке ставиле у ризичну ситуацију која би угрозила штедише па и читаву економију на дужи рок, већ би и предузећа западала у дугове које реално гледано многа од њих не би била у стању да покрију. Многе фирме једноставно немају добар пословни план и све папире, да не помињемо имовину и очигледан недостатак профитабилности.

Друго решење би било да се те фирме некако испомогну да би постале примамљивије предузетничком капиталу. Ако се довољно смање ризици а повећа зарада, шансе за добар зајам и финансирање уопште постају далеко веће. Међутим, и овај приступ је само донекле применљив и то на предузећа у развијеним економијама. Тамо где нема правне сигурности не може бити ни реалних гаранција па колико год примамљиво изгледала, тамошња предузећа никада неће привући праву врсту инвеститора. Не док се не створе услови.

Па ипак, још увек има наде. Општи недостатак информација и недовољна информисаност постају све мања препрека у ери интернета, а комуникациона технологија је додатно снизила цене пословања. Оног тренутка када се услови створе, инвеститори ће похрлити ка овим предузећима јер ће објективно гледано нудити најбоље прилике за раст и развој. Ако ништа друго, тренутно владају трендови инвестирања у нестабилна подручја као неки вид квазиалтруизма, у циљу скупљања политичких поена и популарности које са собом носи добротворни рад. Иако није идеалан, овај вид пословања би могао да спасе гомилу малих и средњих предузећа у неразвијеним срединама или да их учини могућим.